Zoran Predin: „Alan Ford više nije smešan, jer živimo u njemu“

Sa svojim „lancem šumovitih planina“ (doslovni prevod sa turskog), Balkan je smešten između Sredozemnog i Crnog mora te Panonske nizije. I nepokretan je ako ga, naravno, posmatramo iz ptičje perspektive ili sa visokog balkona. Ali kada ga pažljivo pogledamo kroz oči onih koji ga žive i stvaraju, on se otkriva kao mesto stalnog kretanja, pomeranja i neuhvatljivosti. Ponekad ga ima svuda. Ponekad nigde. Ponekad je Balkan samo ime koje drugi pripisuju.

Sa Zoranom Predinom (1958), koji u njemu stvara svojim glasom i perom, proveravamo kako ovaj prostor izgleda kada se posmatra sa njegovog balkona, ili ga on sam modelira.

Balkan je uvek negde drugde. Koliko vam je opipljiv: kako miriše, kakvog je ukusa, koje je boje, kako ga čujete, kako ga osećate …? 

„Generacije koje su živele u vreme Jugoslavije doživele su događaje koji su im toliko obeležili život da su ostali sa njima do danas. Mi jednostavno tako funkcionišemo. Upoređujem ga sa vojnim rokom, što je dugo, zamormo iskušenje, puno neprijatnosti, ali posle trideset godina pamtimo samo smešne trenutke. Isto važi i za nostalgiju: loše zaboravljamo, dobro pamtimo i delimo sa drugima.

Imali smo sreće što smo bili mladi osamdesetih godina. To vreme nas je drugačije obeležilo nego one koji su bili mladi šezdesetih godina. Živeli smo u izuzetno liberalnom periodu, bar više nego sedamdesetih i kasnije devedesetih godina. Došlo je do zatišja u kome su se dešavale mnoge neočekivane stvari.

Kada se Slovenija otcepila od Jugoslavije i izbegla krvave ratove, kada smo nekako počeli da realizujemo našu viziju ‘druge Švajcarske’, ispostavilo se da smo se otcepili i od Balkana, ali onda smo ga – bar ja – pronašli u sebi. U sećanju na sjajnu košarku, muziku, umetnost, književnost, kuhinju. Ove stvari su oblikovale moju nostalgiju. Neki ljudi je pogrešno shvataju, neki se stide, neki ne znaju kako da uživaju u njoj. Ja sam ostao prisutan u celom regionu i ne osećam ovu nostalgiju kao neko ko posle 1990. godine više nije mogao da pronađe ništa dobro u bivšoj zemlji.“

Čini se da koncept Balkana vidite više kao izvor inspiracije nego kao istorijsko-politički teret?

„Balkan ne mora nužno značiti nešto loše. U sportu, a posebno u košarci, izuzetno su poželjne takozvane balkanske karakteristike. To jest: boriti se do kraja, biti jedinstven, inovativan, grub ako je potrebno; naravno, u okviru pravila igre. Balkanski duh podrazumeva i strastvenu posvećenost – ljubav prema muzici, izražavanje emocija.

Kada gledam Slovence kako slave Novu godinu u Beogradu, vidim koliko se menjaju. Slovenci van Slovenije postaju drugačiji. Neke kočnice popuštaju, opušteniji su, nasmejaniji, glasniji. Nema ničeg lošeg u tome. Postaje neprijatno kada se vrate kući i u svetu stereotipa počinju da se pomalo stide svojih emocija i postupaka, što je potpuno nepotrebno.“

Putovanja, masovne proslave i okupljanja u Beogradu koje pominjete nehotice izazivaju sliku seobe naroda, mada u ovom slučaju privremene. Ovo donosi jednu istorijsku asocijaciju: dolazak Slovena na ovo područje, što prirodno vodi do vaše pesme Praslovan. Sa nama živi 45 godina i od kritike tadašnje političke elite prerasla je u univerzalnu kritiku autoritarnih sistema. Kako objašnjavate ove pesme koje se tako čvrsto drže generacija? Šta mislite, zašto i dalje privlači tako širok spektar ljudi?

„Tada smo verovali da se raspadom jednoumlja zauvek opraštamo od takvih autokratskih sistema. Ali brzo se ispostavilo da ni demokratija nije idealna – da je veoma osetljiva na gomilu stvari.

Praslovan se zaista ostvario po prvi put kada smo shvatili da smo najopasniji po sebe – u našoj gladi za pohlepom i proždrljivošću. Recept koji Donald Tramp danas sprovodi širom sveta izrastao je iz ovih kapitalističkih obrazaca. Možda zato što se čini da su se neke stvari promenile, ali u stvarnosti nisu.

Farmerke, prašak za veš i pristup pornografskim filmovima nisu nas pretvorili u prave demokrate koji poštuju pravila i poštuju zakon. Ovo je u osnovi bolest svih ovih režima.

Praslovan se sada realizuje po treći ili četvrti put – upravo iz tog razloga.

Nedavno sam bio u Leskovcu na predstavljanju novog romana Borisa Dežulovića. U njemu on opisuje čoveka koji fiktivno šalje nekoga u vreme nereda u nacističkim pivnicama u Minhenu da eliminiše Hitlera. Da bi to postigao, mora da ima veoma precizno razumevanje tog vremena i tadašnje situacije. Stoga se oslanja na medije iz dvadesetih godina prošlog veka, Njujork tajms, berlinski telefonski imenik … I tada mi je pala na pamet ideja: on o tome piše stotinu godina kasnije. Ako bi neko pokušao da napiše nešto slično o našoj eri za sto godina, oko 2125. godine, naišao bi na lažne vesti. Tada su imali jednog Hitlera – možda još i Musolinija. Sada, ne znam, svakog dana ih je sve više.“

Praslovan otvara još jedan sloj identiteta – slovenski. Mislite li da je nama lakše da se poistovetimo sa njom? Zašto se čini da izraz Sloven ima plemenitiju konotaciju, dok Balkan često nosi teret stereotipa i istorijskih tenzija?

„Pokušajte da postavite pitanje o slovenskom identitetu Dalmatincima kada Poljaci, Česi ili Rusi dođu na more. Odgovor možda neće zvučati tako romantično.

Razmaženi smo nasleđem pisaca kao što su Dostojevski, Tolstoj, Bulgakov, kompozitora kao što su Čajkovski, Šopen, kao i slikara kao što su Kandinski i drugi. To su slovenski dragulji devetnaestog veka, simboli plemenitog romantizma koji je danas gotovo nestao.

Danas nam iz slovenskog sveta dolaze različiti ljudi, poput turista i poslovnih ljudi, često oblikovani obrascima modernog kapitalizma. Oni su Sloveni, ali često sa veoma lošim vaspitanjem. Za vreme Berlinskog zida kod nas su bežali obrazovani, vrhunski umetnici, pa se rađao stereotip da su svi takvi. Ali nisu. Nakon pada zida formirana je nova kasta bogataša, koja je takođe otkrila maračnije strane slovenske duše i karaktera.

Ipak, verujem da u Rusiji i drugde ima dosta kvalitetnih, plemenitih i izvrsnih ljudi. Samo što su sada skriveni ispod radara.

Često se pitamo kako je autokratija uspela upravo tamo gde je tvrda ruka Sovjetskog Saveza dugo vladala – u Slovačkoj, Češkoj, Poljskoj. To je kao klatno koje se ljulja u pravcu koji nismo mogli ni da zamislimo. Možda smo očekivali nešto romantičnije.“

Hajde da se još dublje pozabavimo područjem bivše Jugoslavije. Mnogo puta ste naglasili, da mnogi ni ne znaju koliko ste snažno bili, i još uvek ste, tamo prisutni. Počelo je sa Lačnim Francom i novim talasom. Šta je po vašem mišljenju bio faktor povezivanja koji je omogućio takvu saradnju u regionu? Da li je to bila snažnija poruka koja nam je danas možda potrebna?

„Liberalna atmosfera osamdesetih godina pokazala je da smo, barem na muzičkoj sceni, bili mnogo oslobođeniji od propisanih oblika patriotizma. Apsolutno, i ja sam patriota, ali na svoj način. Svaki put kada se vratim u Sloveniju, to mi zagreje srce. Ne mašem zastavama, osećam to znatno drugačije.

Imao sam sreće da je posle Titove smrti bilo nekoliko godina zatišja pre bure. U to vreme ispostavilo se da mogu da funkcionišu kao ekonomska konfederacija nezavisnih država. I dalje mislim da ćemo se, kada svi budemo u Evropi, povezati sa njom za nekoliko godina. U ovom trenutku smo na neki način građani drugog reda, što mislim da nećemo dugo tolerisati.

Prilično je teško objasniti nekome ko to nije doživeo, kako je bilo živeti u nekoj vrsti partnerskog odnosa sa Jugoslavijom, sa drugim republikama i narodima. Srbi su nas zaista voleli … bar neki od njih. I raskid ih je jako pogodio. Ideja bratstva i jedinstva je živela, nije izmišljena. Onda smo postali dežurni krivci, sve dok posle nekog vremena nisu shvatili da su glavni krivac za raskid zapravo oni. Tu je sve počelo i tu se kuvalo.

Danas ove generacije sve to dobro razumeju, a takvih zlopamtila više nema. Naprotiv – izrasla je u razumevanje, pa i u idealizaciju. To su procesi koji se na svoj način manifestuju u različitim društvima i nacijama. Raspali smo se na pola kao zemička, i tako nastavljamo dok ne ozdravimo. Ali ipak smo znatno bolje prošli nego mnogi u Srbiji ili Hrvatskoj.“

Pominjete napuklu zemičku: zemlja se raspala, granice su bile usidrene između bivših republika, ali vi ste ih stalno prelazili kao da su nevidljive. Radili ste sa umetnicima nekadašnjeg zajedničkog prostora, poput Arsena Dedića, njegovog sina Matije i mnogih drugih, i sačuvali mostove. Šta vam je bilo važno na duže staze, odnosno izvan trenutnog stvaralačkog impulsa?

„Za mene je urbanost bila najvažnija stvar. Početkom osamdesetih imali smo rok koncerte u svakom većem selu, posebno u Primorju, širom Slovenije. Sada je obrnuto. Ruralnost je prodrla u gradove i medije i predstavljena je kao naš način života, nešto što nam daje identitet. Tražim urbana područja gde je urbanost liberalna, levičarska, gde se poštuju ljudska prava, gde je borba protiv fašizma, seksizma i rasizma živa. Takve sredine nalazim u velikim gradovima, kojih je znatno više u Hrvatskoj i Srbiji nego u Sloveniji. Tu nalazim i srodne duše o kojima često pričam.

Osamdesetih sam bio poznat kao frontmen i autor Lačnog Franca. Kada se zemlja raspala i počeli ratovi, veze su prekinute. Generacije tog vremena su se posle rata rasule po svetu. Ali kada su se putevi ponovo otvorili, prvi sam se vratio u dvoranu Sava centra, sa mešovitim horom Tone Tomšič. Tada Slovenci više nisu bili dežurni krivci i sa oduševljenjem su nas dočekali.

Tada sam se neočekivano upustio u projekat Tragovi u sjeti – stopama nežnog sećanja. Zajedno sa Matijom Dedićem, jednim od najboljih evropskih džez pijanista, snimio sam dva albuma poznatih jugoslovenskih pesama u džez aranžmanima – samo klavir i vokal. Tada se dogodilo nešto neočekivano. Kao Slovenac, prvi put sam imao prednost u odnosu na druge: u Srbiji sam pevao hrvatske pesme, a u Hrvatskoj sam pevao srpske pesme.

U Nišu sam u sali Doma vojske pevao Galeb i ja, pesmu Olivera Dragojevića na dalmatinskom dijalektu. Srbi su plakali i pevali sa mnom. Nekoliko dana kasnije otpevao sam Balaševićevu pesmu Priča o Vasi Ladačkom i Dalmatinci su bacali čaše na pod. Kada se obratite srodnim dušama, stvari postaju jednostavnije.

Ove godine, 8. februara, nastupio sam u Beogradu sa Nikolom Čuturilom, mojim starim prijateljem, gitaristom iz Beograda. Zajedno smo snimili album Analogna rasa. Napisao je pesmu Još imaće nas, koju sam preveo u Še vedno smo tu. Na prijemu u slovenačkoj ambasadi otpevao ju je na slovenačkom jeziku za oko 300 ljudi iz Srbije. Pre predstave sam pitao da li su ikada čuli Srbina kako peva na slovenačkom, ali niko nije digao ruku. Nikola je otpevao pesmu bez akcenta, jer je trenirao sa prevodiocem mojih romana na srpski jezik, i dobio veliki aplauz.

Rekao sam: „Stariji među vama, da li se sećate gde ste bili kada je umro drug Tito. Mlađi, gde ste bili kada je ubijen Džon Lenon. A sada svi znate gde ste bili kad ste prvi put čuli Srbina kako peva na slovenačkom.” Projekat Analogna rasa ide u oba smera. Pozivam slovenačke kolege na svoje koncerte da se predstave, prevaziđu eventualne neprijatnosti i tako izjednače odnos slovenačkih bendova koji gostuju van Slovenije, što je i dalje loše u našu korist. Ali stvari se popravljaju. Prošle godine tamo su bili Mi2, Gušti i braća Vuksanović iz Avtomobila. Ove godine Drago Mislej – Mef ide u Novi Sad, a za mesec dana Vlado Kreslin i Anja Rupel idu u Beograd. Na Festivalu Lent u Mariboru trebalo je da ugostimo Kralja Čačka, ali je on na granici saznao da mu je istekao pasoš. Nadoknadićemo to ove godine.“

Očigledno je da se ne uklapate u stereotipe koje ljudi u širem regionu bivše Jugoslavije imaju o Slovencima. Hrvatski kolumnista Boris Dežulovič duhovito je konstatovao da Zoran Predin nije Slovenac iz naših stereotipa, već da je on u stvari Bosanac, Balkanac, Prasloven. Da li ste njegovu izjavu shvatili kao duhovitu provokaciju, ili je ona udarila u srž vaše umetničke, identitetske pozicije?

„Ja svakako nisam tipičan Slovenac. Ali definitivno sam Slovenac, samo malo drugačiji. I možda nisam sam u tome. Takvih Slovenaca je svakog dana sve više.

Stereotipi su veoma zabavni dok ne postanu ograničavajući. Nema boljeg trenutka nego kada shvatite da ste uspeli da nekoga odvratite od rasističkih opaski, na primer kada za vaš tim igra tamnoputi igrač iz Afrike. Ali takve misli ne nestaju iz svih ovih glava odmah. Nažalost, imamo ljude kod kuće koji ne mogu da zamisle svoje privilegije u modernom, otvorenom društvu. Umesto da pronalaze snagu u sebi i iznose sopstvene argumente, radije pribegavaju svađama i mržnji. Ujedinjeni u mržnji, to je sada najmodernije. Mržnja prema drugima i osećaj da ste zbog toga bolji član nacije, religije ili političkog uverenja. Mislim da je ovo jedna od najgorih bolesti našeg vremena.“

Da li je jezik umetnosti najefikasniji način za prevazilaženje mržnje i nacionalnih granica koje stvaraju predrasude? Barem više nego politika i oni koji oblikuju naše svakodnevne živote?

„Kvalitet političara i preko njih politike opada iz dana u dan. Niko više ne želi u politiku, tamo je vrlo malo stručnjaka. Postala je močvara u kojoj se love dobre plate i penzije. Stoga je iluzorno očekivati da će se tu bilo šta zaista promeniti. Obrazovani, kreativni ljudi, po pravilu, otvorenijeg srca i duše, sa više empatije, ne vide sebe u takvoj politici.

S obzirom na količinu užasnih, neočekivanih, reakcionarnih i zlonamernih pojava koje ulaze u modu, ne mislim da takav svet može dugo trajati.

Umetnost je neka vrsta međunarodnog pasoša. Zato i ne volim da se politika meša u to. Sada postoje pitanja o učešću Izraela na Pesmi Evrovizije, ali ako Rusima nije dozvoljeno da učestvuju, onda ne bi trebalo ni Izraelcima. Drugim rečima, umetnici treba da služe svojoj umetnosti bez ikakvih dodatnih političkih ili verskih agendi.“

Koliko moćan pasoš ima humor? Da li je to i dalje efikasno sredstvo za rušenje zidova i prevazilaženje granica usred političkih tenzija i osetljivosti?

„Humor ima problem. Oni koji su umeli dobro da ironiziraju političke gluposti sada su uhvaćeni u paradoks: sami političari rade stvari koje su još gluplje, smešnije ili grotesknije nego što komičari ili satiričari mogu uopšte da smisle. Život ih pretiče sa desne strane. Kada gledam emisiju u kojoj oponašaju političare, vidim da ih već sutradan političari nadmašuju svojim postupcima. Našim komičarima je teško da ih prate.

Monti Pajton večini ljudi više nije smešan. Živimo u vremenu Alana Forda, koji nam je pre 30 godina delovao neverovatno smešno i zabavno, ali danas deluje gotovo dokumentarno. Šta je uopšte dobar humor? To jest figurativno značenje sa duhovitim dosetkama — sve to zahteva izvesno čitanje i znanje. Ako toga nema, ljudi se ne smeju, već se osećaju uvređeno i povređeno. Zato je humor, kako ga ja razumem, jedna od prvih žrtava novog jednoumlja. Ovog puta globalnog jednoumlja.“

Da li je i „balkanski“ humor ugrožena vrsta?

“Ne baš. Krećem se u veoma lepom balončiću. Moram da priznam da možda nemam pravi kontakt sa stvarnošću, ali je doživljavam i osećam empatično. U mom svetu ovaj humor je još uvek živ.

Beogradski, srpski, splitski, dalmatinski humor, svi su veoma slični i istovremeno različiti. Poslednja takva dosetka koju sam čuo iz Srbije usledila je posle bolnog poraza njihove košarkaške reprezentacije na prvenstvu u Nemačkoj, gde su očekivali zlatnu medalju. Neko je rekao: „Pa, ako smo napolju, napolju smo, važno je da je sve ostalo u redu.“ To je crni humor u najboljem izdanju.“

Kako se vaš odnos sa publikom menjao tokom decenija? 

„U principu se nije promenio. Ključno je u kom žanru nastupate – da li svirate napolju za hiljade ljudi ili u klubu za stotinu ljudi gde možete svima da vidite u oči. Kao samouka osoba naučio sam neke stvari usput, čak i kroz greške. Pre svega: ne treba se plašiti publike. Ako se plašite, nalazite se u pogrešnoj profesiji.

Treba da znate da su ljudi posvetili svoje vreme i novac vama, vašoj umetnosti. Zato je potrebno da se dobro pripremite za svaki koncert. Sada mogu brzo da shvatim kakva me publika sluša. Kada to osetim, fokusiram se na ono što želim da kažem odabirom pesme.“

Da li u tom pogledu postoji neka razlika između Beograda i Ljubljane?

„Danas mi je svejedno da li će ispred mene biti 20 ili 2000 ljudi. I naravno, svako se nosi sa tim na svoj način. Moj kolega Đorđe Balašević je imao četvoročasovne koncerte, a govorio je oko sat i po. A ako bi ikada zaćutao, publika se pitala da li je ljut na njih. Sebi ne dozvoljavam da pravim duga saopštenja u većim salama. U manjem klubu razgovaramo sa publikom, a to može da stvori posebnu atmosferu.“

Vaša publika je generacijski raznolika i uključuje one koji nisu rođeni u vreme ubistva Džona Lenona, čak ni 11. septembra. Svojim stvaralaštvom, od književnog do muzičkog, prirodno prelazite granice. Može li upravo taj duh tranzicije inspirisati mlađe generacije stvaralaca da izgrade povezaniji i progresivniji balkanski prostor?

„Mislim da je ekonomska migracija donela i mnogo dobrog. Učili smo jezike. Moji sinovi rade sa svojim vršnjacima iz Crne Gore, Srbije, dakle bez obzira odakle dolaze. To dovodi do razmene, iskustava sa različitim običajima, jezikom i njegovim osobenostima, kada ista reč na jednom mestu znači jedno, a na drugom nešto drugo. Srećan sam zbog toga.

Što se tiče moje komunikacije, još uvek vozim po zemljanom putu. Često imam dug jezik ili se naljutim, a zatim kažem previše ili pogrešnu stvar. Ali učim i nadam se da ću to u narednih 15 godina usavršiti. Svima bih preporučio da što više čitaju, putuju, upoznaju druge i one koji su drugačiji i druže se.“

I ako zaključimo pogledom sa balkona Balkana: kada biste sedeli na jednom takvom balkonu sa gitarom pred raznolikom publikom iz svih zemalja, koju biste od svojih pesama ili knjiga posvetili njima? 

„Ha. Baš im se sviđa pesma Pridi k meni. To je ljubavna balada, malo okrenuta naglavačke. Student se zaljubljuje u svoju profesorku i nema hrabrosti da joj to kaže. Na oba jezika uspeo sam da stvorim intimnu, ali ritmički veoma zaraznu atmosferu. To bi bilo to.

Što se tiče romana, Cirkus Astralis, moj treći roman. Poslao sam ga hrvatskom režiseru Rajku Grliću, koji čita moje priče. Bio je oduševljen. Sada je preveden na engleski jezik. Čini mi se da nije pogodan samo za balkanski balkon, već i za globalni.“

Prevod: Prevodilačka agencija K&J Translations 

___________________________________________________________________________________

S projektom Na balkonu Balkana na portalu AirBeletrina podstičemo međukulturni dijalog i jačamo saradnju između stvaralaca, ustanova i država bivše Jugoslavije. Projekat nije nostalgične prirode i okrenut prošlosti, već je usmeren na sadašnje prilike i naročito posvećen promišljanju o budućnosti, jer želi da doprinese što uspešnijem razvoju regiona. Realizuje se uz podršku Ministarstva spoljnih i evropskih poslova Republike Slovenije.