Da li bi nas danas rat iznenadio?

Dokumentarni film Izgubljeni Drim Tim (Izgubljeni Dream Team, 2025) reditelja Jureta Pavlovića priča iz današnje perspektive teško verovatnu priču: košarkaška ekipa usred Evropskog prvenstva ostaje bez države koju je na prvenstvu zastupala. Naime, 1991. godine jugoslovenska košarkaška reprezentacija je u Rimu osvojila zlatnu medalju za državu koja više nije postojala, jer su Slovenija i Hrvatska u međuvremenu proglasile nezavisnost.

Nekadašnje jugoslovenske košarkaške zvezde, učesnici prvenstva, trideset godina kasnije u filmu jedan za drugim ponavljaju kako su te davne 1991. godine bili Jugosloveni i, pre svega, košarkaši i da ih je raspad zemlje iznenadio u trenutku dok su razmišljali samo o predstojećim Olimpijskim igrama u Barseloni, gde je trebalo da se susretnu sa američkim Drim Timom. Naravno, Toni Kukoč, Dino Rađa, Vlade Divac, Žarko Paspalj i ostale velike zvezde verovatno najveće generacije jugoslovenske košarke u tom iznenađenju nisu usamljene, iako je to iznenađenje, za nas koji u filmu gledamo snimke Miloševićevog govora na Gazimestanu iz 1989. godine, neshvatljivo.

U dokumentarnom filmu Mile Turajlić Druga strana svega (2017.) rediteljkina majka, poznata srpska intelektualka i neustrašiva borkinja za demokratizaciju jugoslovenskog društva, Srbijanka Turajlić, priča kako je bila iznenađena kad je početkom devedesetih na ulicama Beograda ugledala nepreglednu masu sa srpskim zastavama i slikama Slobodana Miloševića iznad glava. »Ko su ovi ljudi?« pitala se tada Srbijanka i trideset godina kasnije priznala da uopšte nije bila svesna da oni postoje. Tek je u tom trenutku iznenađeno shvatila da su ona i njeni saborci u borbi za demokratiju krajnje usamljeni i da su u svojoj zemlji samo beznačajna manjina.

Danas, kada dobro znamo kako je došlo do raspada Jugoslavije, teško možemo da razumemo iznenađenje Jugoslovena povodom otcepljivanja Slovenije i Hrvatske. Možemo možda da shvatimo da su bili iznenađeni kad je došlo do krvavih sukoba koji su usledili posle tog otcepljenja. Ali i ta borba danas izgleda skoro neizbežna, odnosno, čini se da je put u tragediju na Balkanu bio popločan predumišljajem.

Zato je danas, kad čitamo tadašnje otvoreno šovinističke naslovne strane jugoslovenskih novina i slušamo podstrekačke govore jugoslovenskih političara iz kasnih osamdesetih, mnogo lakše poverovati onima koji tvrde da su ubrzo posle Titove smrti naslućivali da je Jugoslavija osuđena na raspad nego onima koje je njen raspad iznenadio.

Ali bez obzira na to koliko glasno i nedvosmisleno istorija najavljuje svoj dolazak, ona svaki put iznenadi ljude. Iznenadio ih je i Drugi svetski rat, iako su neki od Hitlera bežali već početkom tridesetih godina a ima i onih koji ni 2025. godine ne shvaćaju da je nacizam poguban.

Najubedljivije objašnjenje tog fenomena je činjenica da je većina nas, ljudi, stvorena tako da verujemo u srećan kraj, iako znamo kako se nesrećno završava svaka ljudska priča. Ma koliko crne bile prognoze, ljudi su sposobni da ih zanemare, slično kao što mogu da u svakodnevnom životu potisnu i pomisao o sopstvenoj smrti.

Ako se Balkan sutra ponovo nađe u plamenu, da li ćemo i mi biti isto tako iznenađeni kao što su bili iznenađeni naši roditelji 1991. godine? Da li bi nas isto kao i njih iznenadile mase koje veličaju nacionalističke vođe i njihove najave rata? Da li bi nas iznenadilo ako bi se sutra na Balkanu pokrenuo novi krug borbi za svoje države?

Ili bismo jednom, kad se sve već završi, rekli da smo sve naslućivali ili čak i znali? Da li bismo verovali da je to bilo neizbežno?

Naime, pre nekoliko dana srpski predsednik je rekao da će biti rata. Drugi neće da vam to kažu, ali ja vam kažem, rekao je u svom poznatom maniru odglumljene iskrenosti. Da se posle ne iznenadite, mogao bi da doda. Doduše, nije objasnio na koji rat misli, ali pominjao je naoružavanje i neizbežno prevođenje naoružavanja u oružani sukob. Čime je mogao da misli na Evropu ili na Balkan. A možda i na Srbiju, za koju se ovih dana često piše da je »na ivici građanskog rata«.

U prošlosti je bilo bezbroj sličnih ljubaznih upozorenja da se kasnije ne iznenadimo. Srbima ne preti samo građanski rat, već ona gubi Kosovo, dok je Republika Srpska ostala bez dugogodišnjeg vođe. A znamo kako je sa ranjenom zveri. Bosna i Hercegovina našla se u potpunom beznađu, dok bosanski studenti, koji imaju još više razloga za proteste od svojih srpskih vršnjaka, studiraju u Sloveniji i u Nemačkoj. U Crnoj Gori i u Severnoj Makedoniji zatišje vlada samo za nas koji uz sva dešavanja u okolnim zemljama nemamo uvid i u tamošnje događaje.

Tu je i Hrvatska koja je, doduše, u Evropskoj uniji, ali čije je stanje duha sve više balkansko. Letos se hrvatska vlast na Tompsonovom koncertu otvoreno poistovetila sa masom za dom spremnom i to poistovećivanje odjeknulo je na sve strane. Pretnje organizatorima festivala u Benkovcu i Šibeniku ili zagrebački preteći grafiti upućeni piscu Miljenku Jergoviću samo su pojedinačni odjeci mase koja je na zagrebačkom hipodromu primila poruku da je država naša.

Uz sve to, ako hoćemo, i okolina Balkana je sve balkanskija u najgorem značenju te reči. Mađarska crta karte Velike Mađarske, u Italiji su na vlasti neofašisti a pre nego što nas odatle misli odvedu već bezbroj puta pređenim putevima savremenog populizma i trampizma i izgubimo se na stranputicama društvenih mreža i sveta lažnih vesti, vratimo se radije iznenađenju.

I zapitajmo se: da li je govor srpskog predsednika o ratu iznenađujući?

Ili da se pitamo drugačije. Danas u Srbiji niko ne viče »Država je naša!«, jer u njoj su najglasniji upravo oni koji su pre godinu dana konačno shvatili da država Srbija nije njihova država. I galame upravo zbog toga što im je država otuđena.

Da li bismo se iznenadili kad bi sutra krenule oružane borbe između bogatih vlasnika države i njihovih zaslepljenih pristalica s jedne, i razvlašćene mase sa druge strane?

Da li bismo se iznenadili kad bi usred takvog društvenog haosa Srbi odjednom otkrili spoljašnjeg neprijatelja?

Kao što je već rečeno, ljudi su stvoreni tako da niti vide niti čuju. Doduše, naš mozak podsvesno beleži promene u našem okruženju i upozorava nas na opasnosti koje nam prete, ali naše pamćenje čuva najveće traume s namerom da nas zaštiti od novih traumi. Istovremeno mi sami sebe uspešno zavaravamo da će sve biti u redu i da će se sve dobro završiti. Vidimo znakove upozorenja, vidimo bezbroj sličnosti između naizgled srećne sadašnjosti i krajnje nesrećne prošlosti a ipak ništa ne vidimo.

I možda je zaista paradoksalno, ali dok iz sadašnje sveznajuće perspektive teško mogu da razumem iznenađenost povodom raspada države koja se godinama tako vidljivo i tako očigledno raspadala, istovremeno mogu lakše da razumem slepilo svojih roditelja i brojnih drugih Jugoslovena koji krajem osamdesetih i početkom devedesetih nisu primećivali pogubne društvene promene i zato nisu ništa ni očekivali. Danas razumem da su jednostavno verovali u srećan kraj.

Kao što verujemo i mi.

Vučić, Dodik, Plenković, Izetbegović, Čović, Kurti, Orbán, Meloni, Fico, Babiš i Kikl deluju u krugu na razdaljini manjoj od sto kilometara od nas, a na ovim prostorima ukrštaju se uticaji i interesi velikih sila kojima trenutačno rukovode Erdogan, Si Đinping, Tramp i Putin. A mi smo svejedno uvereni da će sa Balkanom sve biti u najboljem redu i da ovde neće biti novih ratova.

Odnosno, da budemo precizniji, iznenadili bismo se kad bi ipak došlo do rata.

Prevod sa slovenačkog: Dragana Bojanić Tijardović

___________________________________________________________________________________

S projektom Na balkonu Balkana na portalu AirBeletrina podstičemo međukulturni dijalog i jačamo saradnju između stvaralaca, ustanova i država bivše Jugoslavije. Projekat nije nostalgične prirode i okrenut prošlosti, već je usmeren na sadašnje prilike i naročito posvećen promišljanju o budućnosti, jer želi da doprinese što uspešnijem razvoju regiona. Realizuje se uz podršku Ministarstva spoljnih i evropskih poslova Republike Slovenije.