Kao da je sve ovo što se dešava, ovaj užas, razdor, nasilje i propast, i bleda nada što se logikom neke svoje čudne tvrdoglavosti stidljivo ukazuje na horizontu, već bilo deo mog iskustva. Ali ne egzistencijalnog, već pre – nazovimo ga tako – literarnog. Drugim rečima, često mi se čini da sam o svemu ovome negde već čitao.
Nije to uvek nešto što stoji u direktnoj vezi sa savremenim dešavanjima u Srbiji. Recimo, kada na masovnim protestima stojimo u tišini 16 minuta, odajući time poštu za 16 žrtava pada nadstrešnice u Novom Sadu, neki unutrašnji recitator u meni uvek počinje da izgovara uvodne stihove „Plave grobnice“ Milutina Bojića:
Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
nad ovom svetom vodom.
I gde god da se zadesimo, tih nekoliko hiljada ljudi i ja među njima, zaista stanemo. Bilo na trgovima, na bulevarima, na raskrsnicama, u sred radnog vremena, ili prijatne letnje noći kada bi trebalo da grad odzvanja od žamora, muzike i smeha – gromoglasna tišina padne na sve. I u toj tišini, sve i svako treba da stane i zanemi. Da se na tih 16 minuta svi pretvorimo u ljudske skulpture, skamenjene od bola za nedužnim žrtvama.
Kada bi trebalo da grad odzvanja od žamora, muzike i smeha – gromoglasna tišina padne na sve.
Proteklog leta, u istim takvim noćima, okupljali smo se na ulicama, da se bunimo i da tražimo pravdu. Tih nekoliko hiljada ljudi i ja među njima i oni sa druge strane: telesna garda režima kombinovana od parapolicijskih snaga i uličarskih plaćenika, koja baca na nas suzavce, petarde, topovske udare i drugu pirotehniku. Nekako bi uspevali da uteknemo pred jurišima pendreka i štitova, sklanjali se pred zaletanjem bornih kola, držali se u grupama strepeći pri povratku kući, jer tipovi skriveni senkama otimali su protestante iz mraka i odvozili nekud u kolima bez tablica. Ali sutra uveče se vratimo. Isti kao i prošle noći, sluđeni, gnevni i zgroženi, crkavajući od žeđi za državom koja će nas štiti. Jer to ogromno zajedničko biće u protestnim kolonama potiče ni otkuda drugo i ni od koga drugog, već od samog naroda. Od nas: dezavuisanih, sluđenih, razjedinjenih, iscrpljenih ali najmoćnijih i najbrojnijih društvenih činilaca koji uporno tragaju za objedinjujućom političkom artikulacijom svojih potreba. A neko nas gleda, procenjuje i želi nam slom, jer uporno zaboravlja stihove, davno ispevane u jednoj narodnoj pesmi iz XIX veka koju svako dete nauči još u školi:
Turci misle da je raja šala,
al’ je raja gradovima glava;
usta raja ko iz zemlje trava.
Ova pesma se zove “Početak bune protiv dahija” i govori o događajima koji prethode 1804. godini i početku I srpskog ustanka. Četvorica janjičarskih vođa gospodare beogradskim pašalukom, terorišu stanovništvo, ubijaju, pljačkaju i otimaju zemlju čitlučenjem. Na kraju, strepeći od pobune, sprovode seriju ubistava viđenijih Srba, što je događaj nazvan “seča knezova”, u kojem je život izgubilo preko stotinu narodnih prvaka. Srpski Homer, slepi guslar Filip Višnjić, ispevao je ove stihove Vuku Stefanoviću Karadžiću, a ovaj ih zapisao sa drugim narodnim epskim umotvorinama i stavio u ciklus pesama o oslobođenju Srbije i Crne Gore. Mislim da u stihovima koje sam citirao počiva opomena vlastodršcima koju oni tvrdoglavo previđaju – ne vladate vi zato što ste moćniji, pametniji, sposobniji, nego zato što nama, narodu, treba vremena i snage da se pomirimo, ujedinimo i zatim izrastemo do revolucionarne stihije. Jer nas je kao vlati trave i nema kose koja bi nas sve posekla.
Isti kao i prošle noći, sluđeni, gnevni i zgroženi, crkavajući od žeđi za državom koja će nas štiti.
O toj zatomljenoj, neosvešćenoj ali i nesamerljivoj snazi naroda govori i večiti klasik Džorža Orvela 1984. U njemu, glavni junak Vinston Smit, postajući sve više svestan širokonardonog potencijala da porazi tiraniju svepristune Partije, konstatuje sledeće:
Ukoliko postoji nada, ona počiva u prolima.
(Prevod D. L.)
Ta sentenca mi je prirasla srcu još prvi put kada sam je pročitao i svih ovih godina mog života osećam je toliko blisko, da je nosim i na koži, istetoviranu pri vrhu leve podlaktice. Proli su u Orvelovom remek-delu najniži društveni sloj, ali i najmnogobrojniji (85% stanovništva Okeanije, kaže se u knjizi). Međutim, njihova svakodnevica je ispunjena najbanalnijim distrakcijama: zabavom, fudbalom, lošom hranom, opijanjem, tračevima, površnim svađama i – idiotizmom. Ali idiotizmom u onom antičkom smislu – ljudi koji ne učestvuju ni na koji način u političkom životu polisa. Njihova glavna karakteristika nije to što se ne bune protiv opresije omnipotentne Partije, već što oni tu opresiju ni ne primećuju. Njima je lako vladati zato što im je lako skrenuti pažnju. Pa ipak, uprkos svemu ovome, nada u bolje sutra počiva isključivo u njima. Nijedna savremena politička struktura, kao i u 1984, neće se urušiti sama od sebe, iznutra. Tokom celokupne krvave istorije čovečanstva, problem je isti – ta je struktura predugo cementirana i prebrzo mutira da bi se u njoj izrodio revolt protiv nje same. To je delom i zbog toga što se, bez određenih predispozicija za političarsku svest i savest, u nju ni ne može stupiti. Ali moja je nada sveža, jer gledam oko sebe prole od krvi i mesa kako se bude, osvešćuju, kako ih napušta politički pasivizam, jer se pojavio subjekat čiji je kredibilitet građen od čvršće armature. I pojavio se među onima od kojih se to najmanje očekivalo, među onima koji su unapred bili otpisani kao mogući politički subjekat – studentima i studentkinjama. Jer su mladi, jer su nezreli, jer su neprekidno na društvenim mrežama, jer treba da puste starije da se bave državom. I ovih, kao i hiljadu drugih “jer”, dovelo nas ovde gde danas nalazimo.
Tokom celokupne krvave istorije čovečanstva, problem je isti – ta je struktura predugo cementirana i prebrzo mutira da bi se u njoj izrodio revolt protiv nje same.
Otkako su počeli njihovi protesti krajem 2024, sasvim očekivano su najčešće upoređivani sa onima iz 1968. koji su došli kao odjek globalnih previranja. Međutim, studentski bunt je postojao na ovim prostorima i postao deo zajedničkog istorijskog nasleđa decenijama pre toga. Iščitavajući iznova pre izvesnog vremena autobiografsku knjigu Sjećanja Meše Selimovića, podsetio sam se događaja koji možda i više od šezdesetosmaških, koreliraju sa današnjim. Selimović, kada opisuje svoje studentske dane u Beogradu, pominje velike demonstracije početkom 30ih godina XX veka, a protiv vlade generala Petra Živkovića, kada su tadašnji studenti zauzeli zgradu Pravnog fakulteta i na prozore istakli crvene zastave. Naime, Živkovića je na mesto predsednika Vlade postavio Aleksandar I Karađorđević 1929. i on će na tom mestu ostati sve vreme trajanja Šestojanuarske diktature, kada su van zakona stavljene mnoge političke partije, politički skupovi zabranjeni, a u medijima uvedena najstroža cenzura. Unutra, u velikoj sali Pravnog fakulteta, studenti su održavali mitinge, skupove i govore protiv lične, autokratske diktature kralja, dok su napolju stupali u žestoke sukobe sa policijom i žandarmerijom. Brojni protesti i okršaji sa predstavnicima vlasti (od kojih su, ruku na srce, neki, ni u kakvoj vezi sa studentskim, bili i teroristički i antijugoslovenski) uporno su dokazivali da je autokratski režim kralja na čelu sa Živkovićevom vladom nedvosmisleno izgubio podršku i poverenje jugoslovenskog naroda. Moje mišljenje je da se taj istorijski proces gotovo istovetno ponavlja u ovom trenutku.
Takođe, našao sam zanimljiv podatak iz biografije italijanske književnice Natalije Ginzburg. Njen muž, jevrejski intelektualac iz Torina, izgubio je poziciju na fakultetu kada je odbio da pruži podršku fašističkom režimu, koju je Musolini zahtevao od akademske zajednice. Sličnost sa današnjom situacijom u Srbiji je očigledna. Uskraćivanje lojalnosti režimu u najblažem slučaju dovodi do otkaza, pa je tako početkom ove školske godine u Srbiji bez posla ostalo više od sto nastavnika i učitelja zbog sumnje da su učestvovali i pružali podršku protestima. Zatim, 25 direktora škola je smenjeno, a 75 ih je podnelo ostavke.
U prvoj polovini godine, blokada nastave u srednjim školama i gimnazijama je bila na vrhuncu. U njima, đaci su negde imali podršku nastavničkog kolektiva i direktora, negde ne. Moj je utisak bio da, uprkos očiglednoj problematici gubitka časova i uskraćivanja nastavnog procesa, đacima su njihovi nastavnici držali drugačiji tip nastave, učeći ih vrednostima nekog drugog reda, nekog višeg zakona…
Uskraćivanje lojalnosti režimu u najblažem slučaju dovodi do otkaza.
U vezu sa time dovodim jedan javni, politički gest Sali Runi. Nakon što je organizacija “Palestinska akcija” stavljena na listu terorističkih organizacija, ova irska književnica je u opasnosti da dobije zatvorsku kaznu, jer je obećala da će honorare od romana i tantijeme od serija zasnovanih na njima prosleđivati ovoj organizaciji. Drugim rečima, na osnovu bizarnog zakonskog rešenja jedna organizacija koja se bori protiv genocida u Gazi stavljena je praktično van zakona, a njene pristalice i podržavaoci su označeni kao teroristički pomagači. Sali Runi u svom autorskom tekstu za The Guardian iz juna ove godine podseća da je “istinski politički otpor uvek podrazumevao namerno kršenje zakona”.
Promena pravnog statusa “Palestinske akcije” primer je svepristunog fenomena: korupcija, finansijska i moralna, može u zakonima izazvati nešto nalik njihovom kanceru, tj. zloćudno im izmeniti razlog i primenu. Prateći tu analogiju, u izvesnom mislu, oglušavanjem o “slovo zakona”, Sali Runi u ovom slučaju kao da pokušava da ozdravi, oporavi zakon, negiranjem njegove nezdrave funkcije.
Zato me gest ove spisateljice nedvosmisleno podseća na Antigonin. Protagonistkinja ove drame, bez ikakve dileme i samopreispitivanja, neoklevajući stavlja nepisane, “božanske”, dakle u izvesnom smislu više zakone, iznad ljudskih, ovozemljaskih. I kao što Antigona ne postavlja pitanje da li će sahraniti brata uprkos Kreontovoj, tj. državnoj zabrani, već kako će to uraditi, tako i kod Sali Runi nema nedoumica povodom podrške “Palestinskoj akciji”. “Aktivisti koji ometaju priliv oružja genocidnom režimu možda krše sitne krivične zakone, ali istovremeno poštuju daleko viši zakon i dublji ljudski imperativ: da zaštite jedan narod i kulturu od istrebljenja”, piše ona.
Kakve ovo ima veze sa našom situacijom? Studenti, đaci i građani koji učestvuju u blokadama i protestima, suočavaju se sa fantazijskim, prenaduvanim i nedokazivim optužbama koje za posledicu imaju i prekršajne i krivične prijave sa zaprećenim višegodšnjim zatvorskim kaznama. Remećenje javnog reda i mira, terorizam, nasilne promene ustavnog poretka, napad i vređanje službenih lica i slično… A u ogromnom broju slučajeva, ta dela, koja zahvaljujući društvenim mrežama možemo da vidimo svojim očima, ne prevazilaze okvire formalne definicije građanske neposlušnosti. Ne ulazeći u to da li u pojedinačnim slučajevima postoje adekvatni dokazi za optužbe, činjenica je da je svaki od tih činova neposlušnosti motivisan dubokim, kolektivnim, i potpuno racionalnim osećanjem da institucije koje donose i sprovode zakone taj posao ili ne obavljaju, ili ga ne obavljaju čestito.
Studenti, đaci i građani koji učestvuju u blokadama i protestima, suočavaju se sa fantazijskim, prenaduvanim i nedokazivim optužbama.
Pre izvesnog vremena, jedan od neformalnih slogana ovih protesta postali su i stihovi pokojnog pesnika, dramskog pisca i akademika Ljubomira Simovića:
Ja ću da ustanem,
zgažen, zgromljen, tlačen,
na čelične vojske
sa drvenim mačem!
Oni su preuzeti iz Simovićeve poznate drame Putujuće pozorište Šopalović (1985), u kojoj pozorišnu trupu u okupiranom Užicu 1941. ispituje nemački oficir zbog maloumnih optužbi jednog domaćeg izdajnika. Oni se krive da okupljaju i pobunjuju narod (a samo su glumili na trgu deo scene iz predstave, kao reklamu), da se lažno predstavljaju (a oslovljavali su se imenima likova iz komada) i da nose sa sobom hladno oružje (drveni mač). I ta apsurdna, komična scena, ali scena sa predskazujućom dozom tragedije u sebi, koju je Simović tako maestralno napisao, reflektuje se danas u vidu neistinitih i neodrživih optužnica, koje sistem izriče protiv ljudi koje je muka naterala da se bore za malo pravde i osnovnog dostojanstva za žrtve. U pomenutoj Simovićevoj drami, lik glumca Filipa u jednom trenutku isuče taj drveni mač kao najubojitije “svijetlo” oružje i izgovara stihove koje sam citirao, a za njima i ove:
Deci koja cvile,
majkama što plaču,
doneću slobodu
na drvenom maču!
Na ovom tragu, iz tog mog literarnog iskustva, kako sam ga nazvao, izranja i klasik američkog nobelovca Džona Stajnbeka Plodovi gneva, gde lik majke Džoud, sa neodoljivim samopouzdanjem, poziva sina na strpljenje za promene koje neminovno moraju uslediti i uverava ga:
“Polako”, reče majka. “Moraš imati strpljenja. Eto, Tom – mi narod živjet ćemo i dalje kad njih svih ne bude, Tom, mi smo narod koji živi. Oni nas neće iskorijeniti. Mi smo narod – mi živimo dalje.”
“A čitavo vrijeme dobivamo batina.”
“Znam.” Majka se nasmijala. “Možda nas to čini žilavima. Bogataši se pojave i umru, a djeca im ništa ne valjaju, i oni izumiru. Ali mi, Tom, mi neprestano dolazimo.”
(John Steinbeck, Plodovi gnjeva, prevod: Karla Kunc, „Zora“, 1952, Zagreb)
Kako da ih se ne setim, kad “čitavo vrijeme”, to jest već mesecima svedočimo sadističkim prebijanjima na ulicama srpskih gradova. Slomljena vilica studentkinji od strane batinaša koje je predsednik pomilovao, zaletanja i udaranja kolima protestanata tokom odavanja pošte poginulima ćutanjem, napad nekakvim akustičnim oružjem tokom mirnog martovskog protesta u Beogradu, raznorazna iživljavanja po garažama, službenim prostorijama, kancelarijama… Niz je stravičan i sva je prilika da će se nastaviti.
Slomljena vilica studentkinji od strane batinaša koje je predsednik pomilovao, zaletanja i udaranja kolima protestanata tokom odavanja pošte poginulima ćutanjem …
Pa ipak, narod, zaista “zgažen, zgromljen, tlačen”, ne odustaje. Krajem oktobra studenti i studentkinje iz čitave Srbije organizovali su se u grupe koje su pešačile ka Novom Sadu, sa ciljem da se tamo sretnu sa narodom 1. novembra, na godišnjicu pada nadstrešnice na Železničkoj stanici. Verovatno najekstremniji primer bili su studenti Državnog univerziteta u Novom Pazaru koji su za vojvođansku prestonicu krenuli 16. oktobra, s namerom da put od 350 km prepešače za 16 dana, odajući time poštu za svaku žrtvu te tragične nesreće. Nakon Novopazaraca, na put peške pošle su i njihove kolege iz Čačka, Vršca, Subotice, Niša, Beograda i drugih gradova…
Pešačili su i danju i noću, spavali u manastirskim spavaonicama i kućama meštana kroz čije gradove su prolazili, a neretko i pod vedrim nebom, tamo gde im lokalni vlastodršci nisu dozvoljavali da prespavaju u školskim i fiskulturnim salama, kao u Inđiji, recimo. Pa ipak, oni, tako nepokorni, nezaustavljivi i nezastrašivi, kao što kaže majka Džoud u Stajnbekovom romanu, neprestano dolaze, ne daju se iskoreniti, i kao u inat, posvećuju svoje mlade živote buntu i revoltu.
Pa ipak, oni, tako nepokorni, nezaustavljivi i nezastrašivi, kao što kaže majka Džoud u Stajnbekovom romanu, neprestano dolaze, ne daju se iskoreniti, i kao u inat, posvećuju svoje mlade živote buntu i revoltu.
I onda, prvog dana novembra, te kolone studenata, zajedno sa preko 100.000 građana i građanki, prisustvovali su dostojanstvenom, mirnom i tužnom komemorativnom skupu u Novom Sadu. Na tom masovnom okupljanju Dijana Hrka, majka dvadesetsedmogodišnjeg Stefana Hrke, poginulog u padu nadstrešnice, najavila je da će od 2. novembra započeti štajk glađu, što je i učinila.
I mimo napada prorežimskih tabloidinih medija koji su odmah počeli, kao i zabrane da priđe ispred same zgrade Skupštine, tu na ulici gde protestuje su iz, kako ga mnogi u medijima nazivaju, paramilitarnog kampa Ćacilenda preko ozvučenja puštali nedolične pesme čiji su stihovi u ovom kontekstu bezdušni i monstruozni (recimo pesma sa stihom “Pošla majka da potraži sina”).
Ali ona, neuzdrmana i nepokolebana, ali očito ophrvana neizmernim bolom, istrajava. I tu se javlja jedna književna greška, iako nezlonamerna bez sumnje. Naime, mnogi Dijanu Hrku oslovljavaju sa “majka Hrabrost”, praveći time referencu na poznatu dramu Bertolta Brehta Majka Hrabrost i njena deca. Međutim, dok je u ovom Brehtovom komadu Ana Firling zapravo lukava ratna profiterka, oportunistkinja koja koristi rat za svoj finansijski interes – pritom nesvesna da joj zbog istog tog rata stradaju sva deca, za hrabru majku Dijanu Hrku ništa od toga ne važi. Ona je sina izgubila zbog nestručnosti i korupcije onih koji su bili odgovorni za rekonstrukciju nadstrešnice, gde celokupnu krivicu treba tražiti isključivo u političkom sistemu koji je tako nešto dozvolio. Ana Firling je nadimak dobila zbog sumanute kuraži da sa svojom trgovinom ne prestaje ni u najžešćim ratnim dejstvima. Dijana Hrka se, uz očigledno generalno ne poznavanje književnog konteksta odakle je nadimak preuzet, tako naziva jer neustrašivo prkosi onome što mnogi s pravom doživljavaju otelovljenjem sila zla – maskiranim, agresivnim, naoružanim siledžijama iz Ćacilenda, na čije izgrede i napade na građanstvo i novinare policija sklanja pogled.
Ona je sina izgubila zbog nestručnosti i korupcije onih koji su bili odgovorni za rekonstrukciju nadstrešnice, gde celokupnu krivicu treba tražiti isključivo u političkom sistemu koji je tako nešto dozvolio.
I mogao bih da citiram Simovića iz drame Boj na Kosovu: “Kakvi budemo sutra, bićemo doveka”, ili posegnem za citatom iz Seljačke bune Augusta Šenoe: “Veličanstvo pada u prah, vlast mine, ali uspomene meću unuci na vagu”, svakako mi se očigledno da premišljanja više nema. Mimo borbe, drugih mogućnosti nema. Sada, nakon svega što se dogodilo, svih prebijanja, zatvaranja i progona studenata i studentkinja, povratka nema. Zašto? Zato što – svestan sam prizvuka patetičnost u ovim rečima – druge države nema, druge braće i sestara nema i drugog načina nema… Ima, sa druge strane, za nas kojima je Ježeva kućica Branka Ćopića još bila lektira u osnovnim školama, mudrosti u lepim i opominjućim stihovima ovog tragično nastradalog pisca, tananih ali vidovitih lirskih žica:
To samo hulje, nosi ih vrag,
za ručak daju svoj rodni prag!
(…)
Živite, čujem, od skitnje, pljačke
i svršit ćete – naopačke!
Ovaj moj tekst nije nikakva ozbiljna socio-politička analiza, a nizanje ovakvih književnih primera moglo bi da bude beskonačno. Ne, ovo je jedan mali dnevnik mojih čitalačkih uspomena, koje se već godinu dana grubo i uporno vraćaju u moju svakodnevicu. Iz njih vidim da opšte ljudsko iskustvo pohranjeno u književnim tekstovima, svih vrsta i svih žanrova, oživljava u sadašnjem istorijskom trenutku i reaktivira se kao stanje koje nas je kolektivno snašlo, a koje predstavlja sadašnji eho davnih povesnih događaja. Književnost se time dokazuje otpornom na vreme, a vreme se otkriva, još jednom, “prevodivom” u literarni kod. Jedino što preostaje jeste, kao od istorije, učiti i od književnosti.
Jedino …
___________________________________________________________________________________
S projektom Na balkonu Balkana na portalu AirBeletrina podstičemo međukulturni dijalog i jačamo saradnju između stvaralaca, ustanova i država bivše Jugoslavije. Projekat nije nostalgične prirode i okrenut prošlosti, već je usmeren na sadašnje prilike i naročito posvećen promišljanju o budućnosti, jer želi da doprinese što uspešnijem razvoju regiona. Realizuje se uz podršku Ministarstva spoljnih i evropskih poslova Republike Slovenije.
