Milan Marić: »Srž glume nije laž, srž glume je istina«

S Milanom Marićem (1990) sastajem se dan nakon što je u matičnom Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu, u roku od dvadeset šest sati, odigrao tri izvođenja Sofoklovog Edipa u režiji Vita Taufera, gde u naslovnoj ulozi, sa izuzetnom, nezamislivo intenzivnom prisutnošću, u brutalno oštroj potrazi za istinom, ide do kraja i preko, kada, krvav među tebanskom – pozorišnom – publikom, poslednjim atomima snage izgovara ličnu presudu. Da bi sat i po kasnije ponovo igrao predstavu postavljenu u ambijent kafane, koja se, otkako su u Srbiji počeli studentski protesti, svaki put završava podignutim studentskim indeksima u znak podrške hrabrosti i istrajnosti mladih. Predstava, koja u uvek punoj sali Ljube Tadića izaziva duge, glasne ovacije i za koju postoje znatne liste čekanja za kupovinu ulaznica, donela mu je, osim glumačke interpretacije po sopstvenim rečima najkompleksnijeg i najuzbudljivijeg lika do sada, brojne nagrade: nagradu grada Beograda, godišnju nagradu JDP-a, nagradu Veljko Maričić, nagradu Ardalion i druge.

Šira regija je Milana Marića, trenutno najistaknutijeg i najuspešnijeg mladog srpskog glumca, upoznala kroz film i osmodelnu seriju Toma (rež. Dragan Bjelogrlić, 2021), u kojoj je oživeo život i delo, a pre svega dušu srpskog pevača, pesnika i kompozitora narodne muzike, boema i »poslednjeg kralja kafane« Tomislava Tome Zdravkovića (1938–1992). Film, koji je za dva meseca pogledalo više od milion ljudi u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj, izazvao je intenzivne emotivne reakcije publike, kada su i filmski kritičari izlazili sa projekcija suznih očiju i u ocenama zanemarivali moguće scenarističke nedoslednosti, jer je filmska priča jednostavno previše snažna. Uz ogroman emotivni ulog, osim zavidno iskrene, čiste i precizno dozirane glume, svojim krupnim, tamnim, lepim, toplim, tužnim i uvek pomalo vlažnim očima odigrao je pevača obeleženog neugaslom željom za životom, pesmom i ljubavlju, ali i samodestruktivnom opsesijom, te je zajedno sa ekipom stvorio možda najlepšu filmsku ljubavnu priču na prostoru bivše zajedničke države. Film je u slovenačkim bioskopima prikazivan na jesen 2021. godine, a na televizijskim ekranima, kao i serija, tokom 2024. godine.

U slovenačkom pozorištu danas tridesetpetogodišnjeg glumca, osim u ulozi Edipa tokom gostovanja u ljubljanskoj Drami, videli smo i kao oficira kraljevske vojske Stevana Radovanovića u mariborskoj pozorišnoj adaptaciji Jančarevog romana Te noći sam je video (rež. Janez Pipan, 2021), u okviru ovogodišnjeg festivala Ruta u MGL-u kao Nicka u Albeejevoj vivisekcionoj drami Ko se boji Virdžinije Vulf? (rež. Lenka Udovički), kao i u ulozi Richarda Burtona u izuzetno popularnoj predstavi koja otkriva jedan od najuzbudljivijih susreta u istoriji bivše SFRJ Bilo jednom na Brijunima (autor i rež. Kokan Mladenović, 2023), koja će nakon majskog gostovanja u Cankarjevom domu i koparskom pozorištu ponovo biti na programu u Celju, Mariboru, Ljubljani i Kopru od 5. do 8. novembra 2025.

Naslovna uloga u ruskom filmu Dovlatov (rež. Aleksej German ml., 2018), gde je igrao ruskog pisca i disidenta Sergeja Dovlatova, donela mu je nagradu Shooting Star na Berlinalu i nagradu za najboljeg mladog glumca u Moskvi.

Kao Ivan Maslać u seriji Pad (rež. Bojan Vuletić, 2023) do bola potresno je odigrao tragičnu sudbinu Žarka Lauševića, kako ju je kolega glumac opisao u autobiografskoj knjizi Godina prođe, dan nikad: dnevnik jedne robije (Beograd: Novosti, 2011). U ulozi Luke, rastrzanog između neizbežnih podzemnih obaveza i zabranjene ljubavi, obeležio je seriju Besa (rež. Dušan Lazarević, 2019) i stvorio snažnu, oštru i kompleksnu ulogu tajnog agenta Lazara u kriminalističkoj seriji Državni službenik (rež. M. Lekić, I. Živković, 2019). Igrao je i u serijama Jutro će promeniti sve, Porodica, Žmurke, Nemanjići: rađanje Kraljevine i dr., kao i u filmovima Otac, Beogradska trilogija, Dobra žena, Vlažnost, Branio sam Mladu Bosnu i dr. Gledaćemo ga u predstojećim filmovima Deca Kozare, Zvečarke, kao i u trećoj sezoni serije Senke nad Balkanom. U JDP-u trenutno igra još u predstavama Sveti Georgije ubiva Aždahu Dušana Kovačevića, Alisa u zemlji strahova Eve Mahkovic, u Fassbinderovoj Zašto je poludeo gospodin R?, Andrićevoj Gospođici, i dr. Bio je Gavrilo Princip u predstavi Biljane Srbljanović Mali mi je ovaj grob (Kamerni teatar 55) i igrao u Frljićevoj kontroverznoj predstavi Zoran Đinđić (Atelje 212).

Milan Marić je, kao jedan od najglasnijih glumaca u Srbiji, prepoznat i po svom aktivističkom angažmanu; javno ukazuje na alarmantne društvene nepravde, podržava studentske proteste i zalaže se za prava LGBT+ zajednice. Sa partnerima je pokrenuo inicijativu za uvođenje koordinatora za intimne scene, koja predviđa uključivanje stručnih osoba u filmsku industriju sa ciljem da pomognu u planiranju i postavljanju prihvatljivih granica u intimnim scenama među glumcima. Poznato je lice kampanje Movem Fashion, franšiznog partnera brenda Hugo Boss. Čitaoci (-teljke) Kurira su mu u novembru prošle godine dodelili titulu najprivlačnijeg muškarca u Srbiji.

Razgovor s njim je iskreno, toplo i nepredvidivo putovanje kroz njegove uloge. Odlikuju ga posvećenost glumačkoj profesiji, strast, razumevanje glumačke umetnosti, profesionalizam, poštovanje, zahvalnost i istrajna potraga za istinom – kako na sceni i pred kamerama, tako i van svetla pozornice.

***

Koliko je trajalo snimanje filma i serije Toma? Da li ste ih snimali paralelno?

„Da, snimali smo ih paralelno. Imali smo dva različita scenarija, za film i za seriju. Snimanje je trajalo od kraja jula do kraja oktobra 2020., a zatim još mesec dana dosnimavanja – ukupno oko četiri i po meseca. Zanimljivo je da su neke scene identične u filmu i seriji, a istovremeno nisu. U seriji ima više likova u pojedinim scenama, ali je potpuno ista radnja, iste okolnosti, ista priča. To je bilo najzanimljivije raditi.“

Zašto su snimljeni i film i serija?

„To je bila odluka producenta i režisera, da se priča ispriča i kroz film i kroz seriju. Film ima svoje zakonitosti koje treba poštivati. Nekoliko puta se pokušavalo napraviti film iz serije, ali se pokazalo da to nije dobro. To nikada nije dobro i bolje je to ne raditi. Najbolji i najlogičniji put je napraviti i film i seriju.“

Kako ste se oprostili od lika Tome nakon poslednjeg dana snimanja, s obzirom na ogroman emotivni ulog koji ste dali? Snimali ste ga u neobičnim okolnostima, zar ne?

„To je prilično surovo. U pozorištu je za glumca mnogo bolje, jer predstava živi i razvija se nakon premijere, glumac ima uspone i padove. U filmu je drugačije. Nakon poslednjeg dana snimanja još nema gotovog proizvoda, a glumac se zapravo oprašta od filma. Do trenutka kada prvi put vidi film, prođe dosta vremena i tada je već negde drugde. To je prilično surov model za glumce, ali takav je.

Toma je sniman u specifičnom trenutku, tokom korone. Nismo znali da li da počnemo snimanje ili ne, ali smo odlučili da krenemo. Sve vreme smo bili u neizvesnosti da li ćemo uspeti da završimo. Zanimljivo je da se tokom tri i po meseca svakodnevnog snimanja niko iz ekipe nije razboleo. Tek nakon prvog većeg odmora, nekoliko ljudi se zarazilo negde drugde. Šalili smo se da smo stvorili kolektivni imunitet. Ali od prvog dana, kada sam skinuo masku i počeo da snimam, bilo mi je jasno; biće kako bog da.“

Mnogo se govorilo i pisalo o tome zašto je Toma stekao toliku popularnost među gledaocima ne samo u Srbiji, već u celom regionu. Kada glumac na sceni ili u filmu igra sa čistim, iskrenim emocijama, te emocije prelaze na publiku, pri čemu se gledalac može prepoznati u (emotivnom) iskustvu. To su za gledaoca veoma dragoceni trenuci. U Tomi nije bilo samo takvih trenutaka – gledalac je, takoreći, bombardovan iskrenim, snažnim emocijama.

„To je neverovatno. Samo snimanje je bilo veoma emotivno. Nije bilo retko da dobijemo reakciju od tehničke ekipe, koja nema isti pristup filmu kao glumci i koja inače ne komentariše glumu. S vremena na vreme su ipak osećali potrebu da prokomentarišu kako je određena scena odigrana, šta je bilo dobro, šta ih je u tome dirnulo. To mi je bilo dobar pokazatelj. Nezgodno kod filma je to što se snima nelinearno – snimate početak, pa kraj, pa sredinu, pa se opet vraćate na početak. Kao glumac imam neki model kako voditi tu skalu od početka do kraja, ali se ipak ponekad izgubiš. Nisi sasvim siguran kako će to izgledati na kraju. Tu je još i montaža kao poslednja režija filma, koja sve ono što glumac unese u ulogu može da poboljša ili pogorša. Mnogo toga zavisi od tog poslednjeg koraka u stvaranju filma. Svi mi koji smo bili u tom filmu na ovaj ili onaj način više od godinu dana, posebno ja, smo čekali taj konačni proizvod. I kada se to dogodilo – gledam sebe, razmišljam, sećam se – pri prvom gledanju filma sećao sam se prostorija, zgrada u kojima sam snimao, njihovog mirisa. Nisam mogao da se opustim, nisam bio merodavan da ga komentarišem i da ga gledam kao konačni proizvod. Više sam ga posmatrao tehnički.

Nisam ga gledao ni na premijeri u Sarajevu (20. 8. 2021, svetska premiera na zatvaranju 27. Sarajevo Film Festivala, prim. J.L.), jer sam imao tremu pa sam namerno zakazao intervju u vreme projekcije. Posle deset minuta gledanja sam izašao i vratio se na kraju, kada nas je sve iznenadila reakcija publike. Na projekciji na Filmskim susretima u Nišu, koja je bila narednog dana, gledao sam ga možda malo više, dolazio sam i odlazio – projekcija se odvijala na otvorenom, na tvrđavi, gde možeš tako da se šetaš.

Zapravo, kad dobro razmislim, nikada nisam video Tomu u bioskopu. Ni u Beogradu, u Sava centru (15. 9. 2021, prim. J.L.), nisam mogao da sedim na projekciji, ali tada, posle reakcija publike u Sarajevu i Nišu, već sam nekako bio uveren da ga je publika prihvatila. U Beogradu se to pojačalo na desetu potenciju i od tada film živi svoj život, mimo nas.“

Privlačnost filma i serije nije samo u velikim, neretko teškim scenama, već i u brojnim malim, koje se ponekad primete tek nakon više gledanja. Jedna od njih je scena u kojoj doktor kaže Tomi da piše knjigu o duši. Tomina tiha, topla reakcija govori više od hiljadu reči i suptilno otkriva njihov odnos, kako se razvijao i kako će se dalje razvijati.

„Film je izazvao brojne neobične reakcije. Nakon projekcija u Sarajevu i Nišu, film još nije bio u bioskopima, videli su ga samo gledaoci tih dvaju projekcija, ali to je bilo dovoljno da se o njemu počne govoriti. Nakon beogradske premijere sredinom septembra vratio sam se u Maribor, gde sam sa Janezom Pipanom pripremao predstavu (Te noći sam je video, op. J.L.), čija je premijera bila 24. septembra 2021. Osim tih nekoliko dana nisam bio u Srbiji tokom početnog vala koji se dešavao oko prvih projekcija. Vratio sam se tek krajem septembra ili početkom oktobra.

Zanimljivo je bilo to što je tokom odsustva do mene dolazilo putem telefona i društvenih mreža. Nakon beogradske premijere, narednog dana krenula je i redovna bioskopska projekcija. Prve poruke da ljudi gledaju film po pet, šest puta počele su da stižu još pre kraja septembra. Pomislio sam da je reč o retkim pojedincima kojima se film jako svideo. Ali takvih slučajeva bilo je sve više, i kada sam se u trećoj nedelji prikazivanja vratio u Beograd, film je bio već tema broj jedan u Srbiji.

Na reakcije gledalaca koje sam doživljavao na ulici zaista nisam bio spreman. Nisam najbolje razumeo šta se dešava. Radilo se o snažnim ličnim ispovestima meni potpuno nepoznatih ljudi, o njihovoj potrebi da sa mnom podele svoje najdublje, intimne priče, znajući da se verovatno nikada više nećemo videti i da će to verovatno ostati samo među nama. Imali su potrebu da mi ispričaju teška životna iskustva, i u tom periodu sam čuo mnogo takvih ispovesti.

U početku nisam znao kako da reagujem. Gledam reakciju gledaoca na neko bivše lično iskustvo, suze teku, a ja razmišljam šta da uradim. Dok nisam u jednom trenutku shvatio da ljude jednostavno treba pustiti da se ispovede. Sve to za mene bilo je veoma dirljivo, veoma lepo.“

U filmu novinarka Danka kaže Tomi da je te pesme napisala lepa i čista duša. Čini mi se da je to i opis vaše uloge. Tomina lepa i čista duša je ono što je između mnogih drugih dimenzija filma najviše očaralo gledaoce. Možda je to i najkraća definicija Tome.

„Hvala vam. Takve komentare radije prepuštam drugima nego da ih sam komentarišem.“

U filmu i seriji prisutna je, mislim da mogu tako reći, suptilna vrsta magičnog realizma. Samo Tomi viđene posete mlade, lepe Romkinje Ruške, njegove prve neostvarene ljubavi iz rodnog Pečenjevaca, buket belih ruža koji se misteriozno pojavljuje pored njega na svakom koncertu i, pozivajući se na biografske podatke pravog Tome Zdravkovića, najavljuje njegovu tragičnu sudbinu, kao i nepoznati pacijent u bolnici koji nakon dijaloga o postojanju Boga iznenada „ne postoji” – sve to daje priči dodatnu draž i otvara više interpretativnih puteva.

„Ruže su simbol koji ga prati od početka. S jedne strane vraćaju ga sebi, a z druge najavljuju neku surovost koja će mu se desiti. Isto tako je Ruška kao njegova prva simpatija možda njegova iluzija ljubavi, metafora za nju i za koju ne znamo da li je stvarno postojala. Ostavili smo otvorene mogućnosti da gledaoci to prihvate kako oni žele, a ne da im mi namećemo šta je ona. Slično je i sa scenom pacijenta u bolnici, koja se pojavljuje u seriji.“

Uz pomoć Ruške, koja ga poziva kod sebe na tužnom kraju, gde će se konačno ponovo sresti, gledalac je, bar na trenutak, utešen ovom magijom da se priča ipak neće završiti u tami, već u svetlosti.

„To je neka naša poruka. Otišli su zajedno, gde god to bilo.“

Vaš Edip je izuzetan, nezamislivo intenzivan, u oštroj, strastvenoj potrazi za istinom doveden do ivice i preko nje. Krvav pred tebanskom (pozorišnom) publikom ispoveda se poslednjim atomima snage. Čini se da je njegova potraga mnogo surovija nego kod Sofokla. Da li je to bila ideja Vita Taufera ili vaša interpretacija?

„Možda vam se samo čini da njegovo traganje kod Sofokla nije tako surovo. Mi smo samo oživeli ono što piše. Radi se o spoju teksta, Tauferove ideje i moje interpretacije. Tajna, uspeh ove predstave leži upravo u tom spoju.“

Kroz intenzitet zbivanja gledamo triler.

„To je bila osnovna ideja. Vito nam je već na prvim probama govorio da to nije tragedija. Ona se desi na kraju, u poslednjih deset minuta. Cela predstava je triler, noir. To je suština drame: svi traže ubicu, posebno Edip, a na kraju se ispostavi da je ubica on sam.

Edip je veoma uzbudljiv. Od svih likova koje sam igrao, Edip je najuzbudljiviji. Nikada ranije nisam radio nešto tako kompleksno, uzbudljivo, zanimljivo.“

Kako se osećate na kraju predstave?

„Prilično iscrpljeno. Ali uvek sam zadovoljan. Volim ovu predstavu i ceo ansambl je voli, radujemo joj se i čuvamo je. Nikada nije ista – to nije floskula, zaista je tako. Naravno da poštujemo ono što smo dogovorili do premijere, ali u našem doživljaju, u načinu igre, ona nikada nije ista. Ono što je divno kod ove predstave jeste da je ostvarena na glumačkoj igri. Glavni stub je igra. Svi ostali stubovi koji je podržavaju su naravno prisutni, ali Vitina odluka da priču prepusti glumcima je prilično hrabra. To je za glumce veoma lepo, divno i odgovorno. Nije dao komentar na Edipa, što bi inače bilo sasvim u redu, ali odlučio je da ne ide tim putem. Svaki put kada bismo na probama počeli sa interpretacijama, metaforama, zaustavljao nas je; ne želim to, želim da se vratite tekstu. U njemu imate sve. To igrajte, neka bude živo. Ne želim da pravim predstavu koja bi bila nešto drugo, želim da uprizorim tekst onakav kakav je. To je bila njegova odluka. Edip je magija već sam po sebi.“

Kada ste nakon dugog, komplikovanog i napornog procesa kastinga dobili ulogu Dovlatova u istoimenom ruskom filmu, pripreme su bile specifične, gotovo sudbinske. Morali ste da naučite ruski i ugojite se 20 kilograma. Neverovatan je i vaš noćni hod po zaleđenoj Nevi.

„Kad sam dobio ulogu, imao sam tri meseca vremena u Beogradu da naučim ruski i da se ugojim. Po dolasku u Sankt Peterburg, gde je snimanje trebalo da počne za nekoliko dana, ono je odloženo jer je jedna od glumica zbog ličnih problema morala da napusti projekat. Trebalo je pronaći novu glumicu i nastao je haos. Pitao sam se da li će se film uopšte snimiti, a istovremeno sam počeo da shvatam koliko je Dovlatov važan Rusima kao pisac.

I sam sam bio u popriličnom haosu; kada intenzivno učite jezik tri meseca, u nekom trenutku vam se učini da ne znate ništa. Sve što ste znali pre deset dana, sada više ne znate. Ruski i srpski počnu da se mešaju, jezici su slični, a istovremeno previše različiti, što dodatno otežava učenje. Imaju slične reči, ponekad čak i iste, ali sa različitim značenjem. Čak i da mi je ruski bio maternji jezik, ne bi bilo lako. Tu je i lik Dovlatova, koji je prilično kompleksan i zahtevan, a i scenario je težak i traži posebnu vrstu pripreme. Bio sam sam, bez društva, u nepoznatom gradu, bila je zima, minus 24 stepena, morao sam da se ugojim. Jedne noći sam šetao gradom i pokušavao da sredim misli, dok nisam – ne znam odakle mi je došla ta ideja – u jednom trenutku sišao ispod jednog od najvećih i najlepših mostova u centru grada i počeo da hodam po reci. Negde sam pročitao da su se nekada ljudi iz šale vozili kolima po zaleđenoj Nevi. Već sam bio blizu sredine kada sam postao svestan šta radim. Da sam propao kroz taj led, možda bi me našli tek na proleće.“

Kad sam gledala film Dovlatov, pomislila sam da je vaš boravak u Peterburgu pre početka snimanja bilo neka vrsta pripreme za ulogu. Da ste na neki način ušli u hladno, bezizlazno, depresivno raspoloženje koje se provlači kroz ceo film.

„Peterburg je jedan od najlepših gradova na svetu koje sam posetio. I jedan od najtežih. Veoma težak grad. I vreme u njemu je teško, uz veliki mraz ide i velika vlažnost vazduha. Zime su katastrofalne. Rusi su mi objasnili zašto je zima u Peterburgu gora nego u Sibiru. Na minus 24 stepena vlažnost je 90%, dok je u Sibiru na minus 40 vlažnost znatno niža. Peterburg je fizički težak, a istovremeno tako impozantan i lep. Predivan je grad, prelep. Zaista je čudna ta kombinacija nespojivog – težine i lepote. Čudan osećaj, naročito kada sam ga počeo upoznavati iz drugog ugla, više ne turističkog. Hteo sam da ga bolje razumem, da bih razumeo čoveka koji je u njemu stvarao, da bih razumeo kontekst u kojem je stvarao. Taj mesec dana bio je prilično intenzivan i naporan, a takvo je bilo i snimanje koje je usledilo u tom teškom, mračnom, ali vedrom i lepom gradu.“

Takav je i film, težak, mračan, ali lep. Mali prostori, prepuni ljudi, u nemilosrdnom režimu neki traže mogućnost da objavljuju, da bi postojali kao pisci, dok drugi samo žele da prežive. Možda je ta jednomesečni boravak zaista doprineo pripremi za ulogu.

„Verovatno jeste, između ostalog, doprinelo i to. Nastalo je slučajno, ali sam ga iskoristio i za to.“

Na premijeri u Berlinu sedeli ste pored Dovlatovljeve ćerke Katye. Kako je doživela film?

„Bilo je divno. Bili smo dugo u kontaktu. Tokom projekcije u Berlinu me je uhvatila za ruku. Posle premijere, kada sam prvi put video film i tražio izlaz da zapalim cigaretu, došla je za mnom i iskreno mi se zahvalila. Isto je učinila i njezina majka, njegova udovica. Bile su veoma zadovoljne i dirnute. Bilo je čudno ali i za mene veoma dirljivo i lepo.“

U seriji Pad, po ispovednoj knjizi Žarka Lauševića Godina prođe, dan nikad, igrate glavni lik Ivan Maslać. Da li je promena imena bila iz poštovanja prema preminulom glumcu tragične sudbine, koji je bio i vaš kolega i prijatelj?

„Nije bilo posebnog izgovora. Hteli smo da malo udaljimo priču od konkretnog života. Da sprečimo publiku da traži paralele sa Žarkom. Promenili smo identitet lika i imenom, da bismo ispričali priču. Mislim da je to bila dobra odluka, jer su gledaoci mogli da gledaju bez opterećenja. Cilj je bio da se umesto traženja paralela razume ideja serije.“

Serija ima trodelnu formu. Pored filmske i pozorišne radnje, koje Ivanov duhovni, moralni i fizički pad prenose na metafizički nivo, svih osam epizoda sadrži i izuzetno zanimljiv intervju koji Ivan daje nakon završetka predstave u Podgorici, a pre sudbonosnih događaja u baru koji su tragično obeležili njegov život. Njegovim odgovorima, u kojima objašnjava i suštinu glumačke umetnosti kao takve, pitala sam se da li su to samo stavovi Ivana Maslaća ili i Milana Marića.

„Veći deo tog intervjua je bila moja improvizacija. Neka pitanja su bila napisana, koje smo Bojan (Vuletić, redatelj, prim. J.L.) i ja zajedno napisali. Imali smo neku vrstu radionice, on mi je postavljao pitanja, ja sam odgovarao, i to je postalo deo scenarija. A neki odgovori su nastali na samom snimanju kao moja improvizacija.“

Vrhunac je odgovor na pitanje da li mu glumačke veštine pomažu u privatnom životu. Njegov odgovor sugestivno objasni srž glumačke umetnosti: Vi to mene pitate da li ja lažem u privatnom životu? Vidite, mi svi stalno glumimo. (…) Jedino eventualno kad spavamo ne glumimo, jer tada nam je mozak negde u snovima i onda smo mi – mi. Ali sve drugo je iluzija, laž, i glumci kroz tu iluziju i laž stremimo ka istini. Jer srž glume nije laž, srž glume je istina.

„To je moja izjava. Duboko verujem u nju. Uz nju često ponavljam još jednu misao: Gluma je mnogo više od posla i malo manje od života. Ideja glume je stremljenje ka apsolutnoj istini, a ne ka laži. U životu je obrnuto, kontekst je istinit, ali mnogi ljudi unutar tog konteksta lažu. U pozorištu i filmu kontekst je izmišljen, a glumci stremimo ka istini.“

Zato je Toma doživeo toliku gledanost i takve reakcije? Sve što se u njemu emotivno dešava, a dešava se mnogo, zaista je istinito.

„Tačno. Mnoge stvari sam u njemu duboko osetio, kroz sebe. Mnogo mene ima u tom filmu.“

Koja scena u Tomi vam je bila najteža?

„Uhhh. (pomisli) Silvanina smrt je možda bila emotivno najteža. Prilično zahtevna scena. Iako ljudi danas film doživljavaju kao mejnstrim film. (pauza) Naš pristup je bio zaista užasno iskren. Veoma sam srećan i ponosan što smo filmu pristupili na taj način, da ga nismo samo odradili. Da smo ga zaista radili s namerom da napravimo nešto dobro, pa makar ga pravili samo za nas.“

Nije bio samo za vas.

„Nije, kako se pokazalo. Bio je i za mnoge ljude, što je još divnije.“

Da li ste razgovarali o Padu sa Žarkom Lauševićem?

„Jesam.“

Pre ili posle snimanja serije?

„Pre i posle. Žarko i ja smo imali veoma lep, specifičan odnos, na koji sam dosta ponosan. Snimali smo zajedno, i kada me je pitao da li bih želeo da igram u toj seriji, to je za mene bio trenutak u kojem sam se zamislio. Zapravo, tada sam već imao odgovor, ali sam tražio vreme da razmislim.

Kasnije nije želeo da me opterećuje. Od trenutka kada sam prihvatio ulogu, čuli smo se tek na večer pre početka snimanja serije. Pozvao me je kao glumac glumca, kolega kolegu, tačno razumevajući u kakvom sam se stanju tada nalazio. To je ono stanje u kojem bi glumac najradije vratio ulogu, rekao da neće da radi, da mu to ne treba u životu. U noći pred početak snimanja postoji najveća sumnja u sebe. Barem je kod mene tako. Bilo mi je veoma simpatično i drago što me je te večeri pozvao. Razgovarali smo o mnogo čemu. Ceo razgovor zapravo je bio ohrabrenje, da će sve biti u redu i da on potpuno veruje u mene. To je bila glavna rečenica koju mi je nekoliko puta ponovio. Bilo je veoma lepo, i kad se osvrnem, to je za mene bio snažan vetar u leđa. Čak i kada si u haosu i neko ti kaže da veruje u tebe, svest tu misao ne prihvati potpuno, ali je telo oseti.

Tokom snimanja nismo razgovarali, prvi put smo pričali tek kada je pogledao seriju, prvi i drugi put. Bilo je veoma lepo. Ne želim da govorim o sadržaju tih razgovora, jer bih neke stvari želeo da zadržim za sebe. Bili su dirljivi, lepi, i bio sam dirnut.“

U intervjuu u Padu nekoliko puta ste pomenuli Stanislavskog. Da li ste ikada radili po njegovom Sistemu?

„Po Stanislavskom se radi na akademiji, kroz sve četiri godine. Imamo i Brehta ali osnova je Stanislavski, tako je prepoznat u našem sistemu. Postoje i drugi pravci, svi se manje više oslanjaju na Strasberga, Mihaila Čehova, Brehta, ali baza je Stanislavski.“

Pitam zato što, kada vas gledamo u pozorištu ili u filmu, deluje kao da vam ne treba Strasbergova metoda za učenje emotivne memorije, kao da imate aparat, telo koje sa izuzetnom lakoćom prenosi emociju. Da li je ovo rezultat učenja prema određenim modelima ili imate svoj način rada?

„Hvala vam. Imam svoj način rada, ali u osnovi sam obrazovan po Stanislavskom.“

___________________________________________________________________________________

S projektom Na balkonu Balkana na portalu AirBeletrina podstičemo međukulturni dijalog i jačamo saradnju između stvaralaca, ustanova i država bivše Jugoslavije. Projekat nije nostalgične prirode i okrenut prošlosti, već je usmeren na sadašnje prilike i naročito posvećen promišljanju o budućnosti, jer želi da doprinese što uspešnijem razvoju regiona. Realizuje se uz podršku Ministarstva spoljnih i evropskih poslova Republike Slovenije.